Od 3.000 turcizama u našem jeziku, 50 odsto aktivno koristimo – jastuk, jorgan, tavan, kašika, čizma, barut, đevrek, kafa, kovrdža, rakija, kaže Marija Đinđić, autorka tursko-srpskog rečnika.

U našoj ambasadi u Ankari, i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, u novembru će biti predstavljen „Novi tursko-srpski rečnik” dr Marije Đinđić, objavljen u izdanju Turskog lingvističkog društva u 3.000 primeraka. 

Rad na izradi rečnika Marija Đinđić započela je pre sedam godina, i na srpskohrvatskom govornom području ovo je najveći tursko-srpski rečnik do sada, sa 51.000 odrednica. Profesori Slavoljub Đinđić, Mirjana Teodosijević i Darko Tanasković autori su „Tursko-srpskog rečnika” iz 2007. godine, koji broji oko 36.000 reči. 

Potreba za pisanjem novog rečnika izrodila se zato što se jezik stalno bogati i potrebno je zabeležiti sve nastale leksičke promene u oba jezika. Marija Đinđić, naučni saradnik Instituta za srpski jezik SANU, istraživanje je radila na osnovu jednotomnog jednojezičnog rečnika turskog jezika i korpusne baze podataka Turskog lingvističkog društva. Građom su obuhvaćene reči iz svih oblasti savremenog turskog književnog jezika, ali i neologizmi, pozajmljenice, frazeme, žargon. 

– Danas koristimo tri puta manje turcizama od onih 9.000 koje je šezdesetih godina 20. veka zabeležio u svom rečniku turcizama Abdulah Škaljić. U savremenom srpskom književnom jeziku najveći broj pozajmljenica upravo je iz turskog jezika i njih ima 3.000. Od toga 50 odsto aktivno koristimo, kao što su: jastuk, jorgan, tavan, kašika, čizma, barut, đevrek, kafa, kovrdža, rakija, rusvaj, hir, krevet, kusur, biber, dugme, pita, čaršaf, čarapa, džaba, šamar, šećer... – kaže Marija Đinđić. 

Ona naglašava da srpski jezik čuva turcizme koji se više ne koriste ni u turskom jeziku, poput reči duvan i čilaš. A za razliku od nas, Ataturkovim purizmom i jezičkom reformom, započetom 1928. godine, Turci su sve reči neturskog porekla, među njima arapske i persijske, kako nam objašnjava, zamenili svojim rečima. –Ispada da mi čuvamo arapski i persijski nanos u našim turcizmima, u rečima šešana (vrsta puške), dželep (stado), džanfez (vrsta svilene tkanine), šegrt, dok Turci, kao narod osvajač, od srpskih reči u književnom jeziku čuvaju samo reč Božić. 

– Najduže sam se zadržala kod frazeoloških izraza. Poslovica koja na turskom glasi: „Ko se jednom na mleko opeče, taj i jogurt duva”, postoji i na srpkom, ali se retko koristi, i bolje je prevesti je sa uobičajenom: „Koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši”. Turci kažu: „Šta zna magarac šta je kompot”, dok je kod nas to: „Šta zna svinja šta je dinja”. U Turskoj imaju „Vodenica se ne može pokrenuti vodom iz kofe”, a tek u Vukovim poslovicama sam pronašla srpske ekvivalente „Jedna palica ni pred carem ne gori” i „Jedna koža ne može dva mesa dati”, sa značenjem da zahtevan posao teško može jedna osoba da obavi. 

Marija Đinđić je konsultant za turcizme na projektu izrade Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU. Do 19 toma ovaj rečnik beleži 4.400 turcizama. Srpski i turski, kako podseća, pripadaju različitim jezičkim familijama, i jedina njihova sličnost je u načelu da jedan glas označava jedno slovo, što je reformom takođe uveo Kemal Ataturk. 

– Turski ima 29 slova. Dok španski jezik može da se nauči iz španske serije, turski niko nije naučio, niti to može da učini, gledajući televizijsku seriju. Njihov jezik je sintetički, a naš analitički, pa ćemo mi reći „kuća u kojoj on živi”, a Turci to sažmu samo u dve reči – objašnjava Marija Đinđić. 

Čime se sve bave naučnici, vidimo i u njenom magistarskom radu koji se odnosio na terminologiju konjarstva s posebnim osvrtom na turcizme. Pored slovenskih reči kao što su sedlo i konj, brojni su turcizmi u nazivima za konjsku opremu, boje konja, konjske trke, predmete za timarenje – uzengija, dizgin, đogat, čilaš, kulat, kazaz, sarač, košija, đebra. Marija Đinđić je sastavila rečnik konjarstva sa više od 1.000 odrednica, a pored reči iz mađarskog i nemačkog jezika, najviše je turcizama, 28 odsto. 

Za doktorat je potražila turcizme u književnim delima savremenika: „Timor mortis” Slobodana Selenića, „Milenijum u Beogradu” Vladimira Pištala, „Sitničarnica kod srećne ruke” Gorana Petrovića, „Vlasnici bivše sreće” Danila Nikolića, „Pijavice” Davida Albaharija, „Lagum” Svetlane Velmar Janković. Ovi pisci uglavnom koriste odomaćene turske reči kao što su badem, zanat, inat, kajmak, oklagija, kašika, marama, peškir, saksija, sanduk, sunđer,džep, džin. 

– Danilo Nikolić upotrebio je u svom romanu izraz peš (skut), dočaravajući kolorit jednog vremena i kraja u kome je rođen. Turcizmi su bili češći u vreme Meše Selimovića, Ive Andrića, Bore Stankovića, i na kraju njihovih knjiga postojao je glosar sa manje poznatim rečima. Danas za tim nema potrebe, čitamo dela savremenih pisaca jer u njihov fond ulaze turcizmi koji su deo aktivnog fonda – kaže Marija Đinđić. 

Od 2001. do 2006. naša sagovornica radila je u ambasadi Srbije i Crne Gore u Ankari kao prevodilac. Dobitnica je nagrade Radio-televizije Turske („Glas Turske”) za rad na temu „Nasredin-hodža i njegov humor” 1996. godine. Podseća da sada imamo potpisan i kulturni međudržavni sporazum Srbije i Turske. Turci su preveli „Hamam Balkaniju” Vladislava Bajca, a ona preporučuje, pored nobelovca Orhana Pamuka, knjige Elif Šafak koja je rođena u Francuskoj, doktorirala je na političkim naukama, a piše za „Gardijan”, „Njujork tajms”, „Mond”, i druge...

b92

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori